Život i ostala kisela testa

Kao u nekom filmu o zombijima, ja, predstavnik vrste Gledača svoga posla, svakoga dana sa strahom izvodim svog nejakog potomka u beli svet, strepeći da će me iza nekog ćoška nenaoružanu napasti jedan od pripadnika Svebidaznamosaurusa, najstarije a ujedno i najzastupljenije vrste predatora na planeti nam Srbiji.

Svebidaznamosaurus dokonikus penzio je vrsta grabljivice koja je nastanila našu planetu odmah po završetku ere mezozoika, i glavni su predstavnici ere penzozoika, koja je sledeći geološki period.

Svebidaznamosaurus dokonikus penzio zbog svoje izdržljivosti dan-danas izaziva divljenje podvrsta koje, iako mlađe i okretnije, teško da mogu da se uhvate u koštac sa upornošću Svebidaznamosaurusa, kaljenom milenijumima.

Svebidaznamosaurus je grabljivica specifičnog izgleda. U uspravnom položaju visoka je čak i do 180cm, ali pri posmatranju ovog primerka morate uzeti u obzir i njegovo često namerno povijanje kičmenog stuba i hodanje u povijenom položaju a u svrhu dočaravanja nemoći kojom bi vas grabljivica zavarala i naivnog napala kada se najmanje nadate.

Prosečan predstavnik vrste ima oko 26 do 32 zuba, vrlo pokretne čeljusti kojima se lako služi. U poznom periodu svog života, kada im se broj zuba smanjuje, sposobni su da ugrade dodatne zube u vilicu na mestima nedostajućih, kao i da istu odstrane u čašu sa vodom nakon završenog perioda hranjenja. Hrane se uglavnom danju, a u mogućnosti su da pojedu čak i do tri komšinice dnevno.

Svebidaznamosaurusi su dvonožci i mogu da dostignu brzinu od čak 3,5m na sat. Karakteristično za njihovu pokretljivost je to što je ona varijabilna. Pokretljivost i brzina ovih grabljivica povećava se u određenim situacijama, a najveću pokretljivost i brzinu pojedini primerci dostižu minimum jednom dnevno kada u autobusu GSP-a ugledaju slobodno mesto za sedenje.

Ženke Svebidaznamosaurusa su upečatljivije, napadnije su i agresivnije. Razliku između muškog i ženskog predstavnika vrste karakteriše učestalo siva boja vlasišta glave kod ženki. Barem jednom mesečno ženke održavaju svoje vlasište sivim i u velikom postotku trude se da vlasište ukovrdžaju papilotnama, kao upozorenje - ženke sivog, ukovrdžanog vlasišta ubrajaju se u najopasnije, otrovnice su i nikada ne ostavljaju plen živim.

Njihovo postupanje prema plenu krajnje je surovo. Ispituju do tančina, ocenjuju, procenjuju, uče kulturi, pričaju kako je to bilo u njihovo vreme, kritikuju, pridikuju, zameraju, nameravaju, odmeravaju i na svaki vaš odgovor imaju po jedno " a kako to?". Nažalost, nemamo konkretnih informacija o daljem postupanju prema plenu, jer se ni jedan radoznali posmatrač ove vrste nije vratio živ sa ekspedicije da bi mogao svojim iskustvom da upotpuni informacije o ovim fascinantnim predatorima.

I danas, kao i trilion dana pre, oprezno otključavam vrata svog iznajmljenog stana na prvom spratu i prvo lukavo gurkam dečija kolica u hodnik, u izvidnicu, kao što su oni što istražuju Titanik slali svoje robote u tamne dubine davno potonulog broda.

Hodnik deluje jednako sablasno kao i potpalublje Titanika, napunjen je mrakom  tišinom.

Pre nego sam uspela da odahnem i nabacim smešak olakšanja, sa druge strane hodnika začulo se potmulo "klik". Svetlo je momentalno ispunilo hodnik i ukazalo na ono čega sam se potajno pribojavala: na drugom kraju hodnika, sa najpepeljastijom ladnom trajnom ikada, stajala je ženka Svebidaznamosaurusa.

Primetila me je.

Zaštitnički sam prigrlila svoje dete, svesna da smo u opasnosti, i da je grabljivica rešila da se nahrani. Pridržavajući se za ogradu stepeništa, ženka je oštrila zube svoje veštačke vilice, spremna da me napadne sa milion i jednim pitanjem, kratkom lekcijom opšteg vaspitanja, koncentracijom vode u kolenu, niskim temperaturama i visokim pritiskom, kao i sa nezaobilaznim pretresom mojeg sirotog života i analiziranjem eventualnih grešaka u istom.

Zastala sam na čas. Slike celog života smenjivale su se pred mojim očima. Stegnih zube, šta je-tu je, i otisnuh se hrabro niz hodnik, ka ženki Svebidaznamosaurusa koja je, naizgled nezainteresovano, pasla propuste čistačice i brstila molerske fušeraje na našem spratu. Koračajući joj u susret, potajno sam se nadala da je se ženka već nahranila komšinicom iz stana broj 8 (koja uvek pre mene napušta svoje skrovište) i da ću ja proći neprimetno kraj njenog punog želuca.

Polako, ali sigurno, približavala sam se liftu, mestu na kojem su mnoge komšije stradale u čeljustima ove nemani, koja sada stoji predamnom sa rukama skrštenim na leđima. Sve mi je bilo jasno. Ženka je upravo zauzela svoju pozu za napad. Nećemo se izvući.

Odjednom, kao u gorepomenutim filmovima, začulo se zvono lifta. Ženka se trgnu, njena napola otvorena čeljust uperena u mene ostade ukočena, a iz lifta izađe spasonosni Potomak ženke, koji sa nekoliko na silu ljupko izgovorenih reči uspeva da Ženku odvuče u matičnu jazbinu, te je tamo nahrani detaljnim izveštajima o ljudima koji se usuđuju da žive život bez njenog mentorisanja.

Ušla sam u lift. Gledam svoj lik u ogledalu sa nevericom. Preživela sam! Dete u kolicima kao da je svesno drame koja nas je mimoišla, osmehuje mi se i guče, ja ga grlim euforično i kličem životu dok izlazim na svetlost dana.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• BRODOLOM
• Ludak
• Ledeno moje
• Muško za oboje
• Najdalje od istine
• Oprosti mi
• Kome te ispraćam
• BIVŠI
• Miris suza
• Samoća

• Generalna [15]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom