Život i ostala kisela testa

Napomena pred čitanje: ovaj tekst nastao je kao revolt na postupak jednog direktora jedne škole koji je rešio da obogati svoj lični budžet tako što će školsku trpezariju, u kojoj mališani od I do IV razreda obeduju, vikendom iznajmljivati za svadbe, ispraćaje u vojsku pa i za, Božemeprosti, daće.

Izludeh više. Po peti put proveravam poštansko sanduče u nadi da mi je među gomilom računa promakla pozivnica za svadbu. Cvrc. Račun za plin, struju, porezi i ostalo, a od pozivnice ni traga ni glasa. A Dositej i ja komšije, preko puta sokaka. I da me ne pozove na svadbu? Strašno!

Primorana sam da, kao i 90% nepozvanih zvanica, svadbu posmatram sa terase. Ja neću pljuckati semenke kao nezvani Stari svat sa sprata iznad, ali moram da gledim u veselu skupinu ljudi. Moram da gledam, i da ne verujem u ono što vidim.

Kroz guste krošnje granja koje mi prkosno zaklanjaju pogled dopire zvuk 'armonike. Sve ono diri diri diri diri dam, za sitan vez nogicama. Zamišljam već kako izgleda ta volšebna svadba...

Kada tek venčani mladenci kroče u salu, umesto rafalne paljbe u njihovu čast, dever će da opali po školskom zvonu. Ima da legne na zvono, k'o na obarač pištolja, pa da zvoni i zvoni, onako euforično, k'o za veliki odmor, pa tako nekoliko puta. Nek se čuje kad bata roka! I sve zvanice će taj gest pozdraviti aplauzom, raznežene i poređane uza zid, tik ispod spiska sa imenima učenika koji su položili prijemni ispit.

Tad će lokalni estradni umetnik verovatno dohvatiti mikrofon, pa uz neizbežno "test, test, je'n, dva, je'n, dva" poželeti gostima dobrodošlicu i prijatno veselje. Onda će početi da peva pesme za goste sa Dositejeve strane, napominjući, uz izvinjenje, da baš i ne zna tekst pesme "život i priključenija", ali zato umesto nje može otpevati "ja baraba, a ti vila". Dositej će pognuti glavu, ali ipak, da ne kvari veselje, pristaće na zamenu.

 Na prve taktove pesme poskakaće skoro svi svati, i podignutih ruku poleteće ka centralnom delu prostorije gde će formirati kolo. Oho hoo, tooo, Mićkoo, podvriskivaće strinke i ujne, lupkajući štiklicama po školskom pločniku, neuspešno prateći ritam.

Sa druge strane, na ulasku u zgradu, devojke sa stručkom ruzmarina probadaće čiodama uštirkane bluzice i u glavi zbrajati stodinarke i ostale - narke. Žigosani ruzmarinom na reveru, gosti će ulaziti u salu, ostavljajući ukrašenu poklon-kutiju sa mikserima, čašama i multi-praktik seckalicama tik pored biste Dositejeve, koja je, iako od čvrstog materijala, pristojno, u znak poštovanja i dobrodošlice, u naklon spuštala svoju bronzanu glavu. Zvanice nisu uzvraćale pozdrav, i onako statua nije imala lik nikoga njima poznatog. A i izneli su meze, pa se treba smestiti što pre...

Jedan od svirača Najpopularnijeg Okolnog Benda u pauzi između dveju pesama insistiraće da se poradi na ozvučenju. Organizator svadbe će se, oduševljen svojom sposobnošću da brzo reaguje, odmah dati na posao i skinuće sa zida sliku nekog brkatog gospodina sa fesom i drvenom nogom, a na njegovo mesto postaviće stari, prašnjavi zvučnik, kako bi se novi Grand hitovi još bolje i dalje čuli. Svirač će šmekerski namignuti u znak odobrenja i veselje se može nastaviti. Slika brkatog će idealno poslužiti kao podmetač za golemu tortu koju će uskoro izneti pred mladence. Kako sam genijalan, pomisliće Organizator.

Na "podijumu za igru" - haos. Svadbeno veselje se zahuhtalo, svi tancuju nasmejani i srećni. Dovikuju se međusobno svatovi. Svi se slažu u jednom : Dositej je napravio idealno veselje. Svaka mu čast. Mogao je, jedino, one diplome da poskida, malo smo ih umazali unoseći prase...

Živeli Mladenci !!!

И ове године машем својим пријатељима са прашњаве терасе док их испраћам на море. Кантице, лопатице, понеки "мини" фрижидер "Ei Niš" са саламицама и парајзићима одмичу полако и односе насмејана лица која грабе ка некој пешчаној плажи пободеној сунцобранима. Ја остајем ту где јесам, да поливам лончетом мене и дете ми, а муж се свакако купа, али у зноју негде на периферији Новог Сада опремајући "нови објекат" у којем ће нови директорчићи пљачкати народ по старом.

Елем, то је живот, неке ситуације те натерају да седнеш у градски аутобус, одеш на Штранд, изнервираш се, вратиш се кући и почнеш да пишеш. Ево, овде се може применити она траљава изрека: "ко зна зашто је то добро". Па баш, и ја се питам, КО зна? Нико не зна, зато што онима којима је добро не пада на памет тако глупа изрека. Њима на памет пада нека осамљена плажа или какав залутали талас, а мени глупе изреке... Ех, ко зна зашто је то добро. Опет? Грррр.

Елем, свашта се дешава нама који остајемо у граду. Читамо баљезгарије, гледамо филмове под клима уређајем, наговарамо дете да без бојазни умочи ноге у глибави Дунав... Мењамо пријатеље, учвршћујемо навике, читамо књиге купљене на распродајама, пишемо, кувамо, перемо тепихе, маштамо. Сад кад погледам, то и није тако лоше? Јесте да бих радије куцкала ове речи са неке лежаљке умочене у море, док ме дете затрпава песком, али овог 23. августа и овај тросед у који сам се увалила делује сасвим ок.

Размишљам шта бих могла да урадим па да обезбедим себи неки штек за море? Да радим - нећу, ко се још обогатио од поштеног рада, да седим - 'оћу, али ме нажуља кичма после пар сати... Хм... Мхмхмм... Знам. Распродаја! Могла бих да организујем распродају непотребних ствари. Могла бих, стварно! И онако су ми  и кућа и срце препуни неких дрангулија прекривених паучином које ничему не служе. Јехехеееј!

Шта би се ту могло продати, да видимо. Шта ми не треба? Шта више никада нећу користити? Састављам списак...

1. Продајем пријатељицу.    

Нешто ме жуља, тесна ми је одавно а и излизали су јој се кајшићи за тајне. Наметљива је и упадљива као лаковане ципеле у хору дечице која певају Титу. Неће вас усрећити, али, ако ни за шта друго, може да вам служи као потсетник какав човек не би требало да будете.

2. Продајем хаљинице ХS (екстра смол)

Некада је и моје моржасто тело било смол, па су и 'аљине биле смол. Сада те хаљине могу да навучем на себе једино ако их прекројим у танга гаће, уз додавање материјала.

3. Продајем неизговорене речи

Toлико их се нагомилало! Од малих, успутних речиЧака (мој, лични деминутив речи "речи"), па до оних крупних речи, срцотресних, које мењају вечности... Мени већ сметају, ко зна коме су те речи биле намењене, коме су ускраћене... А остадоше овде, да ми гребу мисли и голицају непце. Можда вам затребају моје неизговорене речи? Купите, купите! Лако су носиве, питке, оне које су вам тесне ви оставите стрининим унуцима, проберите, проберите слободно...

4. Продајем четр'ес дека савести

Ја не знам шта ће ми овол'ка савест. Све ме нешто гњави, дави, лупа по прстима, шкакља по сновима. Размишљам - ако продам цело кило - остаће премало за мене. Зато продајем ових четр'ес дека, онима који немају ни мало савести добро ће доћи и та мала количина.

5. Продајем језива сећања (она обележена црвеним маркером)

Ајмо, ајмооооо! Навали, народе! Свако сећање обележено црвеним продајем по екстра цени! Уз два сећања добијате и језу гратис! Идеално за љубитеље хорора и мазохисте.

6. Продајем предрасуде

Ух, имам их само две. Али су гломазне, брате мили, немам где да их сместим, а и не уклапају ми се уз ентеријер.

Ко има кичерица лампу, ове предрасуде су душу дале за настанити се под так'у лампу.

7. Продајем страх!

Имам разне врсте страхова, скупљала сам их годинама као сличице "Сара Кеј". Имам оних безазлених страхова, детињих, као што је, рецимо страх да ми неко не ошиша нову Барбику, па до оних лепљивих страхова за одрасле као што је страх од високог датума у месецу и страх од рачуна за струју. Ајмоо, ајмооо, попуст!

Продајем и страх од недостатка речи, у ствари, тај страх поклањам, само га носите, јако ме страши тај страх! Цео живот ме гњави: "бууу, шта ћеш ти ако почне да ти понестаје речии, бууууууу?"

8. (и на крају, наслађе) ПРОДАЈЕМ ОСМЕХЕ!

Изволите, госпођо! Јееесте, јессстеее, оригинал осмех! Из овог века, да, дааа... Није истек'о рок, не. Пробајте, пробајте слободно, јесте да ћете се мало намучити да га углавите у уста јер сте се последњи пут насмејали када је Титу умро Лукс, али ако будете довољно упорни, можда се пробудите насмејани свакога јутра. Да, господине, то је осмех. Осмех, побогу. Не знате шта је то? Хм, па, то је оно што се поткраде вашем лицу једном месечно, када пензија стигне на време. Даааа, е тооо, чико! Кол'ко кошта? Непороцењиво, чико, ал' за вас је гратис!

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• BRODOLOM
• Ludak
• Ledeno moje
• Muško za oboje
• Najdalje od istine
• Oprosti mi
• Kome te ispraćam
• BIVŠI
• Miris suza
• Samoća

• Generalna [15]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom