Život i ostala kisela testa

Napomena pred čitanje: ovaj tekst nastao je kao revolt na postupak jednog direktora jedne škole koji je rešio da obogati svoj lični budžet tako što će školsku trpezariju, u kojoj mališani od I do IV razreda obeduju, vikendom iznajmljivati za svadbe, ispraćaje u vojsku pa i za, Božemeprosti, daće.

Izludeh više. Po peti put proveravam poštansko sanduče u nadi da mi je među gomilom računa promakla pozivnica za svadbu. Cvrc. Račun za plin, struju, porezi i ostalo, a od pozivnice ni traga ni glasa. A Dositej i ja komšije, preko puta sokaka. I da me ne pozove na svadbu? Strašno!

Primorana sam da, kao i 90% nepozvanih zvanica, svadbu posmatram sa terase. Ja neću pljuckati semenke kao nezvani Stari svat sa sprata iznad, ali moram da gledim u veselu skupinu ljudi. Moram da gledam, i da ne verujem u ono što vidim.

Kroz guste krošnje granja koje mi prkosno zaklanjaju pogled dopire zvuk 'armonike. Sve ono diri diri diri diri dam, za sitan vez nogicama. Zamišljam već kako izgleda ta volšebna svadba...

Kada tek venčani mladenci kroče u salu, umesto rafalne paljbe u njihovu čast, dever će da opali po školskom zvonu. Ima da legne na zvono, k'o na obarač pištolja, pa da zvoni i zvoni, onako euforično, k'o za veliki odmor, pa tako nekoliko puta. Nek se čuje kad bata roka! I sve zvanice će taj gest pozdraviti aplauzom, raznežene i poređane uza zid, tik ispod spiska sa imenima učenika koji su položili prijemni ispit.

Tad će lokalni estradni umetnik verovatno dohvatiti mikrofon, pa uz neizbežno "test, test, je'n, dva, je'n, dva" poželeti gostima dobrodošlicu i prijatno veselje. Onda će početi da peva pesme za goste sa Dositejeve strane, napominjući, uz izvinjenje, da baš i ne zna tekst pesme "život i priključenija", ali zato umesto nje može otpevati "ja baraba, a ti vila". Dositej će pognuti glavu, ali ipak, da ne kvari veselje, pristaće na zamenu.

 Na prve taktove pesme poskakaće skoro svi svati, i podignutih ruku poleteće ka centralnom delu prostorije gde će formirati kolo. Oho hoo, tooo, Mićkoo, podvriskivaće strinke i ujne, lupkajući štiklicama po školskom pločniku, neuspešno prateći ritam.

Sa druge strane, na ulasku u zgradu, devojke sa stručkom ruzmarina probadaće čiodama uštirkane bluzice i u glavi zbrajati stodinarke i ostale - narke. Žigosani ruzmarinom na reveru, gosti će ulaziti u salu, ostavljajući ukrašenu poklon-kutiju sa mikserima, čašama i multi-praktik seckalicama tik pored biste Dositejeve, koja je, iako od čvrstog materijala, pristojno, u znak poštovanja i dobrodošlice, u naklon spuštala svoju bronzanu glavu. Zvanice nisu uzvraćale pozdrav, i onako statua nije imala lik nikoga njima poznatog. A i izneli su meze, pa se treba smestiti što pre...

Jedan od svirača Najpopularnijeg Okolnog Benda u pauzi između dveju pesama insistiraće da se poradi na ozvučenju. Organizator svadbe će se, oduševljen svojom sposobnošću da brzo reaguje, odmah dati na posao i skinuće sa zida sliku nekog brkatog gospodina sa fesom i drvenom nogom, a na njegovo mesto postaviće stari, prašnjavi zvučnik, kako bi se novi Grand hitovi još bolje i dalje čuli. Svirač će šmekerski namignuti u znak odobrenja i veselje se može nastaviti. Slika brkatog će idealno poslužiti kao podmetač za golemu tortu koju će uskoro izneti pred mladence. Kako sam genijalan, pomisliće Organizator.

Na "podijumu za igru" - haos. Svadbeno veselje se zahuhtalo, svi tancuju nasmejani i srećni. Dovikuju se međusobno svatovi. Svi se slažu u jednom : Dositej je napravio idealno veselje. Svaka mu čast. Mogao je, jedino, one diplome da poskida, malo smo ih umazali unoseći prase...

Živeli Mladenci !!!

И ове године машем својим пријатељима са прашњаве терасе док их испраћам на море. Кантице, лопатице, понеки "мини" фрижидер "Ei Niš" са саламицама и парајзићима одмичу полако и односе насмејана лица која грабе ка некој пешчаној плажи пободеној сунцобранима. Ја остајем ту где јесам, да поливам лончетом мене и дете ми, а муж се свакако купа, али у зноју негде на периферији Новог Сада опремајући "нови објекат" у којем ће нови директорчићи пљачкати народ по старом.

Елем, то је живот, неке ситуације те натерају да седнеш у градски аутобус, одеш на Штранд, изнервираш се, вратиш се кући и почнеш да пишеш. Ево, овде се може применити она траљава изрека: "ко зна зашто је то добро". Па баш, и ја се питам, КО зна? Нико не зна, зато што онима којима је добро не пада на памет тако глупа изрека. Њима на памет пада нека осамљена плажа или какав залутали талас, а мени глупе изреке... Ех, ко зна зашто је то добро. Опет? Грррр.

Елем, свашта се дешава нама који остајемо у граду. Читамо баљезгарије, гледамо филмове под клима уређајем, наговарамо дете да без бојазни умочи ноге у глибави Дунав... Мењамо пријатеље, учвршћујемо навике, читамо књиге купљене на распродајама, пишемо, кувамо, перемо тепихе, маштамо. Сад кад погледам, то и није тако лоше? Јесте да бих радије куцкала ове речи са неке лежаљке умочене у море, док ме дете затрпава песком, али овог 23. августа и овај тросед у који сам се увалила делује сасвим ок.

Размишљам шта бих могла да урадим па да обезбедим себи неки штек за море? Да радим - нећу, ко се још обогатио од поштеног рада, да седим - 'оћу, али ме нажуља кичма после пар сати... Хм... Мхмхмм... Знам. Распродаја! Могла бих да организујем распродају непотребних ствари. Могла бих, стварно! И онако су ми  и кућа и срце препуни неких дрангулија прекривених паучином које ничему не служе. Јехехеееј!

Шта би се ту могло продати, да видимо. Шта ми не треба? Шта више никада нећу користити? Састављам списак...

1. Продајем пријатељицу.    

Нешто ме жуља, тесна ми је одавно а и излизали су јој се кајшићи за тајне. Наметљива је и упадљива као лаковане ципеле у хору дечице која певају Титу. Неће вас усрећити, али, ако ни за шта друго, може да вам служи као потсетник какав човек не би требало да будете.

2. Продајем хаљинице ХS (екстра смол)

Некада је и моје моржасто тело било смол, па су и 'аљине биле смол. Сада те хаљине могу да навучем на себе једино ако их прекројим у танга гаће, уз додавање материјала.

3. Продајем неизговорене речи

Toлико их се нагомилало! Од малих, успутних речиЧака (мој, лични деминутив речи "речи"), па до оних крупних речи, срцотресних, које мењају вечности... Мени већ сметају, ко зна коме су те речи биле намењене, коме су ускраћене... А остадоше овде, да ми гребу мисли и голицају непце. Можда вам затребају моје неизговорене речи? Купите, купите! Лако су носиве, питке, оне које су вам тесне ви оставите стрининим унуцима, проберите, проберите слободно...

4. Продајем четр'ес дека савести

Ја не знам шта ће ми овол'ка савест. Све ме нешто гњави, дави, лупа по прстима, шкакља по сновима. Размишљам - ако продам цело кило - остаће премало за мене. Зато продајем ових четр'ес дека, онима који немају ни мало савести добро ће доћи и та мала количина.

5. Продајем језива сећања (она обележена црвеним маркером)

Ајмо, ајмооооо! Навали, народе! Свако сећање обележено црвеним продајем по екстра цени! Уз два сећања добијате и језу гратис! Идеално за љубитеље хорора и мазохисте.

6. Продајем предрасуде

Ух, имам их само две. Али су гломазне, брате мили, немам где да их сместим, а и не уклапају ми се уз ентеријер.

Ко има кичерица лампу, ове предрасуде су душу дале за настанити се под так'у лампу.

7. Продајем страх!

Имам разне врсте страхова, скупљала сам их годинама као сличице "Сара Кеј". Имам оних безазлених страхова, детињих, као што је, рецимо страх да ми неко не ошиша нову Барбику, па до оних лепљивих страхова за одрасле као што је страх од високог датума у месецу и страх од рачуна за струју. Ајмоо, ајмооо, попуст!

Продајем и страх од недостатка речи, у ствари, тај страх поклањам, само га носите, јако ме страши тај страх! Цео живот ме гњави: "бууу, шта ћеш ти ако почне да ти понестаје речии, бууууууу?"

8. (и на крају, наслађе) ПРОДАЈЕМ ОСМЕХЕ!

Изволите, госпођо! Јееесте, јессстеее, оригинал осмех! Из овог века, да, дааа... Није истек'о рок, не. Пробајте, пробајте слободно, јесте да ћете се мало намучити да га углавите у уста јер сте се последњи пут насмејали када је Титу умро Лукс, али ако будете довољно упорни, можда се пробудите насмејани свакога јутра. Да, господине, то је осмех. Осмех, побогу. Не знате шта је то? Хм, па, то је оно што се поткраде вашем лицу једном месечно, када пензија стигне на време. Даааа, е тооо, чико! Кол'ко кошта? Непороцењиво, чико, ал' за вас је гратис!

Ко ме добро познаје вероватно располаже податком да ми статистика није јача страна. Није ми јака страна ни математика, ни географија, али сам зато добра у души и знам да напишем НЕ МОЖЕ одвојено, а Бога ми и ДА ЛИ.

Скромна сам, скромно живим, а своје скромно слободно време проводим усавршавајући сегменте опште културе и образовања у којима сам слаба. Учим главне градове главних земаља које нам раде о главама, збрајам податке и анализирам, напрежем ганглије и сакупљам разне информације које могу бити од дакак'е користи мени и појединцима вољнима да мало пораде на свом животу по питању квалитета.

Вишемесечним истраживањем и посматрањем из прикрајка сакупила сам више него довољно података потребних за закључивање овог мини - алманаха едукативног карактера. Информације и закључке ћу, јашта, поделити са вама у редовима који следе.

У последње време, када је битисање у оквирима нормалног постало тешко достижно, људи се на разне начине довијају и опстају, користећи разнолике методе прилагођавања и прихватања чињеничних стања. Тако су преко ноћи настали нови термини и нови занати, нова занимања, нове сорте људи и нов начин битисања појединца у немилосрдном, поткупљивом свету. Елем, кренимо редом.

Један од најзанимљивијих термина који је настао оног момента када је са наших простора исчезао понос назива се шлихтање.

Шта је шлихтање?

Шлихтање или дупељуб је креативно прилагођавање "вишем лицу" које може бити ваш шеф или директор, председник станарског већа, надрндани члан неког управног одбора или пак само другарица која је фешн јес, јес, а у циљу личног просперитета вас као јединке уз помоћ "вишег лица". Дакле, више лице је нека лева особа која је интелектуално равна вама или чак левел испод вас, али неким небеским зачинима постављена је на позицију са које вас опуштено гледа са неподношљиве висине. Више лице може бити и маснокоса пекарка од које зависи какав ћете хлеб фруштуковати тог дана, више лице може бити и баба са заразним кашљем која може, ако хоће да се не вози згурана са вама и са вашим дететом у лифту. Ето, то му дође "више лице".

Сада, када смо установили уску повезаност вишег лица и шлихтања, ред је да подробније дефинишемо шлихтање.

Шлихтање као дисциплина постало је општекоришћен начин на који су шлихтачи обезбеђивали себи добру позицију у одабраном друштву, или пак у одабраном моменту. Шлихтањем се постиже да "више лице" стекне утисак да сте му ви пријатељски наклоњени, да га, у екстремним случајевима чак и волите, па до садистичког шлихтања где шлихтач одлази тако далеко да сва своја уверења и карактерне особине промени до непрепознатљивости и максимално их адаптира вишем лицу и његовим потребама. У таквим, екстремним примерима шлихтања тај занат досиже ниво уметности, а даљим конзумирањем неретко и моменат оргазмичне занесенести, па и шлихтач и предмет шлихтања падају у транс из којег се тешко буде (углавном падом са висине на главу или наглим ударцем у стварност).

Како изгледа шлихтање у пракси? Навешћемо пар примера.

Шлихтање шефу: "нема проблема, господине директоре, радо ћу цртати вашем сину све радове из ликовног за ову годину. Нееее, таман посла, није ми проблем. Кад завршим са писањем његове лектире, имаћу прегршт времена. Ма, ко би могао да одбије тако крааасно дете попут вашег Николице... Ах, ко још памти то што је разбио главу нашем Милану, ма... Није то ништа било, једва да је имао и 12 копчи, тја. Само ви идите на годишњи, све ћемо ми да средимо. Таман посла да путујемо, па где би смо са вашим Рексом док сте ви на мору? Чуваћемо га, не брините. Неће опет ујести бабу, сигуран сам, ма, матора га је гарант изазивала..." Циљ шлихтања: останак на послу и нада да ће вам мајмун исплатити преосталих 6 плата које вам дугује.

Шлихтање другарици: "јјааааао, Цицо, како ти је моћна фризура! Ма, ма, мааа, одушевљена сам! Лууудилооо, кеве ми! То зелено на врху ти је тааако кууул! И знала сам да ћеш оставити једну страну главе ћелаву, ма ти си геније! Мачкице моја, има да ми будеш најлепша. Их, па кад се намонтираш, ма, шта да се монтираш, ти си и без монтирања straaaawwwaaaaa!" Циљ шлихтања: да вас офарбани ракун позове на одмор у своју кућу на мору.

Успутно, брзопотезно шлихтање: (у пекари) "Добар даааан, јааао, како овде код вас ве миришее, ммммммм... Па те ваше свеже кифлице, па сомунчићи, ах! Код комшије преко пута никад нису тако свежи кроасани, никад! Мора да је до вас... Јаоо, баш се залепила та кеса, а лизнули сте прст да се лакше раздвоји..."  Циљ шлихтања: да безуба, маснокоса лизачица прстију кориси рукавице прилоком одабира хлеба за вас.

Када смо установили шта је шлихтање и како оно изгледа у пракси, хајде да се позабавимо основним правилима доброг шлихтања.

Шта све мора да поседује и да не поседује добар шлихтач?

- никад, али НИКАД немојте имати своје мишљење. Ваш задатак је да прихватате туђа мишљења и да им се повинујете сходно ситуацији

- увек будите љупки, слатки, њу-њу распложени и приступачни, да би "више лице" лакше убедили у "искреност" свог битисања у њиховим животима

- ни случајно немојте имати своје "ЈА". Своје ЈА је за неке друге људе, који никада неће разумети уметност шлихтања

- подредите СВЕ своје обавезе обавезама вишег лица. Немојте имати планове, циљеве, јер су планови вишег лица и ваши планови.

- немојте имати споствени живот. Никако. Вишем лицу се можда неће допасти.

- увек мислите исто што мисли и више лице. Слушајте Џастина Бибера са одушевљењем и згражавајте се на Бочелија.

- имајте УВЕК при руци нешто што "више лице" воли: папир којим се одричете трећине плате у корист фирме, лизалицу за другарицу или бар "Политику" за пензионера из станарског већа.

- увек климајте главом када се више лице исповеда, смејте се када се оно смеје, а под очи трљајте бели лук (који увек носите са собом) да би сте лакше заплакали уз драматичну сцену у којој Гумуш сазнаје да је преварена.

У овом издању приручника - толико.

Kao u nekom filmu o zombijima, ja, predstavnik vrste Gledača svoga posla, svakoga dana sa strahom izvodim svog nejakog potomka u beli svet, strepeći da će me iza nekog ćoška nenaoružanu napasti jedan od pripadnika Svebidaznamosaurusa, najstarije a ujedno i najzastupljenije vrste predatora na planeti nam Srbiji.

Svebidaznamosaurus dokonikus penzio je vrsta grabljivice koja je nastanila našu planetu odmah po završetku ere mezozoika, i glavni su predstavnici ere penzozoika, koja je sledeći geološki period.

Svebidaznamosaurus dokonikus penzio zbog svoje izdržljivosti dan-danas izaziva divljenje podvrsta koje, iako mlađe i okretnije, teško da mogu da se uhvate u koštac sa upornošću Svebidaznamosaurusa, kaljenom milenijumima.

Svebidaznamosaurus je grabljivica specifičnog izgleda. U uspravnom položaju visoka je čak i do 180cm, ali pri posmatranju ovog primerka morate uzeti u obzir i njegovo često namerno povijanje kičmenog stuba i hodanje u povijenom položaju a u svrhu dočaravanja nemoći kojom bi vas grabljivica zavarala i naivnog napala kada se najmanje nadate.

Prosečan predstavnik vrste ima oko 26 do 32 zuba, vrlo pokretne čeljusti kojima se lako služi. U poznom periodu svog života, kada im se broj zuba smanjuje, sposobni su da ugrade dodatne zube u vilicu na mestima nedostajućih, kao i da istu odstrane u čašu sa vodom nakon završenog perioda hranjenja. Hrane se uglavnom danju, a u mogućnosti su da pojedu čak i do tri komšinice dnevno.

Svebidaznamosaurusi su dvonožci i mogu da dostignu brzinu od čak 3,5m na sat. Karakteristično za njihovu pokretljivost je to što je ona varijabilna. Pokretljivost i brzina ovih grabljivica povećava se u određenim situacijama, a najveću pokretljivost i brzinu pojedini primerci dostižu minimum jednom dnevno kada u autobusu GSP-a ugledaju slobodno mesto za sedenje.

Ženke Svebidaznamosaurusa su upečatljivije, napadnije su i agresivnije. Razliku između muškog i ženskog predstavnika vrste karakteriše učestalo siva boja vlasišta glave kod ženki. Barem jednom mesečno ženke održavaju svoje vlasište sivim i u velikom postotku trude se da vlasište ukovrdžaju papilotnama, kao upozorenje - ženke sivog, ukovrdžanog vlasišta ubrajaju se u najopasnije, otrovnice su i nikada ne ostavljaju plen živim.

Njihovo postupanje prema plenu krajnje je surovo. Ispituju do tančina, ocenjuju, procenjuju, uče kulturi, pričaju kako je to bilo u njihovo vreme, kritikuju, pridikuju, zameraju, nameravaju, odmeravaju i na svaki vaš odgovor imaju po jedno " a kako to?". Nažalost, nemamo konkretnih informacija o daljem postupanju prema plenu, jer se ni jedan radoznali posmatrač ove vrste nije vratio živ sa ekspedicije da bi mogao svojim iskustvom da upotpuni informacije o ovim fascinantnim predatorima.

I danas, kao i trilion dana pre, oprezno otključavam vrata svog iznajmljenog stana na prvom spratu i prvo lukavo gurkam dečija kolica u hodnik, u izvidnicu, kao što su oni što istražuju Titanik slali svoje robote u tamne dubine davno potonulog broda.

Hodnik deluje jednako sablasno kao i potpalublje Titanika, napunjen je mrakom  tišinom.

Pre nego sam uspela da odahnem i nabacim smešak olakšanja, sa druge strane hodnika začulo se potmulo "klik". Svetlo je momentalno ispunilo hodnik i ukazalo na ono čega sam se potajno pribojavala: na drugom kraju hodnika, sa najpepeljastijom ladnom trajnom ikada, stajala je ženka Svebidaznamosaurusa.

Primetila me je.

Zaštitnički sam prigrlila svoje dete, svesna da smo u opasnosti, i da je grabljivica rešila da se nahrani. Pridržavajući se za ogradu stepeništa, ženka je oštrila zube svoje veštačke vilice, spremna da me napadne sa milion i jednim pitanjem, kratkom lekcijom opšteg vaspitanja, koncentracijom vode u kolenu, niskim temperaturama i visokim pritiskom, kao i sa nezaobilaznim pretresom mojeg sirotog života i analiziranjem eventualnih grešaka u istom.

Zastala sam na čas. Slike celog života smenjivale su se pred mojim očima. Stegnih zube, šta je-tu je, i otisnuh se hrabro niz hodnik, ka ženki Svebidaznamosaurusa koja je, naizgled nezainteresovano, pasla propuste čistačice i brstila molerske fušeraje na našem spratu. Koračajući joj u susret, potajno sam se nadala da je se ženka već nahranila komšinicom iz stana broj 8 (koja uvek pre mene napušta svoje skrovište) i da ću ja proći neprimetno kraj njenog punog želuca.

Polako, ali sigurno, približavala sam se liftu, mestu na kojem su mnoge komšije stradale u čeljustima ove nemani, koja sada stoji predamnom sa rukama skrštenim na leđima. Sve mi je bilo jasno. Ženka je upravo zauzela svoju pozu za napad. Nećemo se izvući.

Odjednom, kao u gorepomenutim filmovima, začulo se zvono lifta. Ženka se trgnu, njena napola otvorena čeljust uperena u mene ostade ukočena, a iz lifta izađe spasonosni Potomak ženke, koji sa nekoliko na silu ljupko izgovorenih reči uspeva da Ženku odvuče u matičnu jazbinu, te je tamo nahrani detaljnim izveštajima o ljudima koji se usuđuju da žive život bez njenog mentorisanja.

Ušla sam u lift. Gledam svoj lik u ogledalu sa nevericom. Preživela sam! Dete u kolicima kao da je svesno drame koja nas je mimoišla, osmehuje mi se i guče, ja ga grlim euforično i kličem životu dok izlazim na svetlost dana.

• Početna strana
• Arhiva
• Fascikle
• Linkovi

• BRODOLOM
• Ludak
• Ledeno moje
• Muško za oboje
• Najdalje od istine
• Oprosti mi
• Kome te ispraćam
• BIVŠI
• Miris suza
• Samoća

• Generalna [15]

• RSS 0.90
• RSS 1.0
• RSS 2.0
• Atom